U Švicarskoj su nam omogućili da kupimo crkvu i pretvorimo je u džamiju

Po završetku srednje škole u izbjeglištvu u Zavidovićima, Safet Alić (39) iz Žutice kod Srebrenice, kao i mnogi njegovi sugrađani, otišao je u svijet trbuhom za kruhom. Polovinom 2002. godine skrasio se u Švicarskoj, gdje je dobio posao u preduzeću za sakupljanje i prodaju sekundarnih sirovina.

Gostovao je u Centralnom dnevniku kod Senada Hadžifejzovića.

Bio s majkom i sestrama

– U Švicarskoj, gdje ja živim, ima oko sto hiljada Bošnjaka. Da smo mi toliko negativan narod, ne bi mi Švicarci dali švicarski pasoš. Čovjek sa Kosova u svojoj firmi obrne više novca nego Švicarac. U mom džematu u Švicarskoj ima 365 članova. Eto, Orbane, koliko mrze Bošnjake u Evropi: omogućili su nam da kupimo crkvu i pretvorimo je u džamiju. Rodio sam se nakon očeve smrti i morao sam se sam snalaziti kroz život. Kada se desio genocid u Srebrenici, bio sam sam s majkom i dvjema sestrama. Rekli su nam: “Ući će Srbi u Srebrenicu, neće nikome ništa faliti”, a fale nam 8372 glave. Odvojio sam se od majke i pobjegao u grupu – ispričao je Alić.

Kaže da je do sada u Srebrenicu uložio nekih 5 do 6 miliona maraka.

– Čast izuzecima Srbima! U Srebrenici sam napravio četiri stambene kuće i uradit ću još dvije – sestri i bratu. Oni su se vratili u Srebrenicu i sada hoću da im napravim nove kuće. Ljudi kad nemaju šta da rade, pričaju o ratu. Nije sve u Srebrenici propalo; sada u svom selu radim jedan projekt vrijedan dva miliona maraka. Političari zanemaruju naše projekte. Od političara nisam doživio da mi kažu “dobar dan”. Pravim i etnoselo. Na Drini sam uradio već jedan projekt koji se svidio ljudima iz Evrope. U Srebrenicu ulažem jedan dio novca i života, a drugi dio ulažem u Švicarskoj – kaže Alić.

Nikada me nisu zvali

Kaže da ga političari nikada nisu pozvali na neki sastanak na kojem se priča o o biznisu.

– Gdje se to toliko ulaže u Srebrenicu? Kome se to toliko ulaže? Rekao sam im da nikada neću dozvoliti da iz moje ruke dođe mito nekome. U objektu koji sam kupio našao sam tablu ulice Reufa Selmanagića Crnog, koju je Mladić skinuo i naredio da se ponese. Svojim rukama sam je vratio na mjesto sa kojeg je Mladić skinuo. U tom trenutku, kada sam vraćao tablu, Mladić je uhapšen i transportovali su ga u Hag. Od sreće sam zaplakao.

Mladić mi je pobio mnogo drugova iz škole – kaže Alić.