Srbijanska književnica o susretu muža i Ratka Mladića: “Zlo u jedva ljudskom obliku”

Biljana Srbljanović, srbijanska književnica, umjetnica, profesorica na beogradskoj Akademiji dramskih umjetnosti, osvrčući se na murale u Beogradu osuđenom ratnom zločincu Ratku Mladiću i protestima u vezi toga, podijelila je na društvenim mrežama iskustva njenog bivšeg muža, francuskog diplomate, sa Ratkom Mladićem:

“Moj prvi muž je Francuz, čovek besprekornih ličnih i profesionalnih kvaliteta, osoba kome su etičke vrednosti uvek bile imperativ i čije me je obrazovanje, znanje, pamet i mudrost, uvek fasciniralo. Naše svađe su bile uvek i samo oko srpske politike, jer je on, nakon što je službovao deceniju u regionu, bio do detalja upoznat sa svim našim greškama, tragedijama i stradanjima, ali je, ipak, uvek i bezrezervno bio naklonjen ‘srpskoj strani’. Mene je to do te mere sekiralo, da sam ga difamirala da je četnik, srpski nacionalista i moj politički arhineprijatelj.

Taj i takav Francuz, decenijski prijatelj Srbije, uvek naklonjen ‘našoj strani’, koji piše ćirilicu uz manje grešaka od mene i govori srpski bolje ne samo od svih Karađorđevića (što je lako) nego i književno ispravnije od polovine prominentnih javnih ličnosti ovde, jednom je, sticajem sudbinskih okolnosti, pregovarao s Ratkom Mladićem.

“Šok i zgađenost”

To mu je bio posao, nije birao, pregovarao je i s Tačijem, i s Haradinajem, i s Miloševićem, pa i sa Koštunicom. I nikad, ali bukvalno nikad, nije bio tako zatečen, tako zapanjen i zgrožen, kao posle susreta sa Ratkom Mladićem.

Uzdržani diplomata, kakav je uvek bio, biranim rečnikom mi je pričao šta je video. Njegov šok i zgađenost tim susretom nikad nije uspeo da skrije.

Pričao mi je o jazbini u kojoj ga je sreo, a iz koje je Mladić naređivao, govorio o smradu duvana i rakije, o zadahu zla i smrti, o pijanom i do zuba naoružanom ološu koji je čuvao Mladića, o samom Mladiću kao o čoveku bez skrupula, bez elementarnog morala, sa teskobom mi je opisivao mahnitog zlikovca i lažova, kakvog nikad ni pre ni posle nije sreo.

Moj prvi muž, čovek koji je nevoljno obezbeđivao prolaz Tačiju do francuskog leta za Rambuje, osoba koja je prva kročila u Račak nakon masakra, Francuz koji je svojim očima video zločine na Kosovu, pa i dalje ubeđeno voleo Srbe, kao nikad u životu bio je zgrožen susretom sa Ratkom Mladićem koji godinama posle nije mogao da zaboravi. Susret sa tim pokvarenim, pijanim, neopranim, znojavim i zadriglim nemoralnim lažovom, personifikacijom svakog zla u balkanskom svetu koji inače nije bio bajka, ostao mu je kao nešto neopisivo. A sve to je bilo pre Srebrenice. Pre genocida, kojim je komandovao.

Mladić mu se, kao neutralnom svedoku istorije, pokazao kao ljudsko dno, kao najcrnji mrak, kao lažov, secikesa i prevarant, kao osoba koja ne zavređuje da se naziva čovekom.

Samo godinu i dve kasnije, svojim zločinima u Potočarima, zauvek je potvrdio te reči.

“Zlo u jedva ljudskom obliku”

Takvog čoveka danas, našaranog na zidu solitera, a u 21. veku, i u centru grada, naša policija čuva.

Takvog zlikovca danas masa i dalje veliča.

Takvo zlo u jedva ljudskom obliku, i danas, neprestano, ponovo nanosi bol i patnju.

Takav neljud nam se, zaštićen, smeje sa fasade u centru našeg grada.

Ratko Mladić je na izricanje presude za svoja zlodela došao obrijan i čist. To je bilo upečatljivo, jer je godinama u sud dolazio neopran, smrdljiv i zapušten. Nakon samo 40 minuta čitanja presude, tražio je pauzu za klozet. Pripišalo se ‘generalu”, možda i pripovraćalo’ slušajući hladno nabrajanje zlodela kojim je komandovao. Onda je, kukavica kakva je uvek bio, tražio da ostatak presude prati u TV sali. Da se ne vrati u sudnicu, jer je, bednik kakav jeste, pobegao od suočenja sa svojim zlom. I to su mu dozvolili, ja ne znam zašto, pristali su na njegov kukavičluk pod izgovorom mlohave bešike.

Ipak je, tog dana, osuđen za najveće zločine. I sproveden da, do smrti, piša u zatvorsku kiblu, u nekoj ćeliji negde, ponižen i prezren.

Mural sa njegovim likom je sramota na licu Srbije. Svaki dan opstajanja te nakazne žvrljotine, svaki dan u kom se taj ožiljak na obrazu Srbije šepuri i smeje u lice žrtvama, dan je koji nije smeo osvanuti. Prekrečiti nakazu važnije je od svega drugog. Politi zlikovca govnima i ostaviti da se kisele, to bi bio jedini pravedni gest. Sve drugo je nedopustiva, nepodnošljiva sramota, na koju, ako pristanemo, pristali smo na sve. Prekrečiti lice zla je najmanje što moramo učiniti, zamazati to lice klanjajući se senima nevinih žrtava genocida kojim nas je Ratko Mladić zauvek osramotio.”