Kada je napad na novinare opravdan?

Izgleda da je rad u medijima jedna od najopasnijih profesija u Republici Srpskoj, ček 74% stanovnika ovog entiteta smatra da „U nekim slučajevima napadi na novinare su opravdani.“

Piše: Srđan PUHALO/Fokus.ba

I prije su građani Republike Srpske imali razumijevanje za nasilje nad novinarima, ali nikada u ovolikom procentu.

Sada ćemo razmotriti slučajeve kada je opravdano verbalno, fizički ili oružano napasti novinara:

1. Novinar više voli istinu od svog naroda

Jebeš novinarstvo ako nije patriotsko. Svaka informacija koja podriva snagu našeg naroda ne treba da se objavljuje, a onaj ko je objavi mora da snosi posljedice tog izdajničkog čina.

2. Novinar daje samo tačne i pravovremene informacije

Svako od nas želi da ima tačnu informaciju, ali postoje trenutci kada bi se istina možda trebala prešutiti ili barem odložiti za neko vrijeme. Osoba kojoj je tačnost i pravovremenost toliko važna, treba da bude špijun ili potkazivač, a ne novinar.

3. Novinar koji traži da se čuje i druga strana

Svi znamo da je to jedan od osnovnih postulata novinarstva, ali teorija je jedno, a život drugo. Druga strana je obično ona strana koju ne želimo da čujemo i koja nas uznemirava i ne vidim ni razlog ni svrhu da se zarad neke objektivnosti stresiraju sopstveni čitaoci, slušaoci ili gledaoci. Oni da žele da čuju drugu stranu priče, neće pratiti naš mediji, već neki drugi.

4. Novinar koji sve preispituje

Osoba kojoj ništa nije sveto je konfliktna ličnost i njoj nije mjesto u novinarstvu. Novinarstvo služi da potkrijepi naše stavove i očekivanja, a ne da ih propituje i potkopava teško stečenu psihičku ravnotežu. Takvima nije mjesto u redakcijama, već na psihijatriji.

5. Novinar koji nije nagodan

Naš narod je davno rekao „ako nisi za sebe, nisi ni za druge“. Kako neko da se bori za opšte interese, ako nisi spreman da sa ljudima sjedneš i dogovoriš se? Takvo ponašanje je samo po sebi je provokativno i oni nemaju šta da traže u novinarstvu.

6. Novinari idealisti

Postoji posebna sorta novinara, koji se u svom radu vode principima i vjeruju da je to nešto što je najvažnije u njihovom radu. Takve novinare je džaba tući, ali ih treba hospitalizovati jer je sasvim jasno da su izgubili kontakt sa realnošću. Njihova iracionalnost može biti zarazna za mentalno zdravlje prosječnog čitaoca, slušaoca ili gledaoca u Republici Srpskoj.

7. Novinari koji samo žele da budu novinari

Običan novinar mašta da se uvali u neko ministarstvo kao PR ili kao savjetnik i ako kod nekog novinara ta želja ne postoji onda je to i te kako sumnjivo. Spremnost da se živi kratko i siromašno je opasna za svaku redakciju i društvo, pa i naše.

8. Novinari koji „nemaju“ ženu i djecu

Svi mi bi bili hrabri i pošteni da nemamo porodicu tj. ženu, muža i djecu koji moraju da jedu i sve ostalo što podrazumjeva svakodnevnica. Pristojan novinar prvo misli na svoju porodicu, a onda na istinu i opšte dobro, ako to nije tako onda se radi o klasičnom psihopati, a zna se kako treba sa tom sortom ljudi.

Naravno, postoji još mnogo situacija u kojima običan stanovnik Republike Srpske teško da može ostati staložen, priseban i nenasilan, kada se susretne sa novinarom, zato možemo reći da je ovaj procenat od 74% veoma dobar rezultat jer pokazuje svu toleranciju prosječnog Srbina prema sedmoj sili.