Istu stvar za svog brata učinio i njegov djed: Jakši je majka donirala bubreg i tako mu po 2. PUT DAROVALA ŽIVOT

Moj djed je živio bez problema 40 godina nakon što je 1973. rođenom bratu donirao bubreg, a isti plemenit gest i neizmernu ljubav i hrabrost pokazala je i moja majka, riječi su Jakše Vučurevića, mladića kojem je majka doslovno spasila život.

Jakša je jedan od članova udruženja “Zajedno za novi život” koje okuplja transplantirane pacijente i pacijente kojima je potrebna transplantacija organa, a koje postoji od 2017. godine.

Unutar svoje autorske priče objavljene na portalu Politika, Jakša je opisao svoj život od 2017. do danas, kao jedan onih kojima je transplantacija produžila i pospiješila život.

– Sigurno je svako mnogo puta čuo ili pročitao izreku „Zdrav čovjek ima 1.000 želja, a bolestan samo jednu”. Međutim, mnogi je nisu u potpunosti shvatili ukoliko nisu bili ozbiljnije bolesni. Ja sam 2017. imao jednu želju, a to je da se što prije vratim u svoju rutinu i normalan život. Iako od tada zapravo za mene više ništa nije normalno – kaže on.

– Bio sam student na trećoj godini fakulteta i pripremao ispite za januarski ispitni rok kada su se pojavile izuzetno snažne glavobolje praćene povraćanjem. Pošto nisu bile u kontinuitetu, prvih nekoliko sam prepisivao umoru i stresu koji prati ispitni rok. Međutim, kako se intenzitet povećao, u strahu da ću dehidrirati, jedne februarske večeri otišao sam u Urgentni centar u Beogradu. Tamo su ustanovili da imam visok pritisak, uradili nekoliko neuroloških ispitivanja, hidrirali i poslali kući.

Kako je bilo vrijeme državnih praznika, otišao sam u Zrenjanin, gdje sam ponovo izmjerio pritisak i ponovo otišao u Urgentni centar. U Zrenjaninu su stvari shvatili malo ozbiljnije, te su me zadržali na dodatnim ispitivanjima na kardiologiji, jer nije normalno da osoba sa dvadeset i jednom godinom ima toliko visok krvni pritisak. Sutradan stižu rezultati krvi, a mene premještaju na nefrologiju.

Strašne vijesti saznao u KCV

Doktori mi saopštavaju da mi je stanje hronično, ali izlječivo, da mi je kalijum povišen i da ću ostati nekoliko dana u bolnici. Nekoliko dana kasnije šalju me u Klinički centar Vojvodine da provjere da li je potrebno uraditi biopsiju. Tog dana moj život se drastično mijenja. Doktor koji mi je radio ultrazvuk klimnuo je glavom stažisti i rekao: „Pa da, ovo je za transplantaciju.”

Moji bubrezi su u tom trenutku radili 17 odsto, mogao sam da biram, hipoproteinsku dijetu ili dijalizu. Pored izgubljenih 15 kilograma na dijeti, izgubio sam i nešto što ne može da se vrati, a to je vrijeme. Vrijeme koje sam proveo čekajući na svoj poziv za transplantaciju. Život mi je u tom periodu bio poprilično limitiran.

Bubreg dobio od majke

Nisam mogao da putujem, da studiram, da izlazim, da se provodim i radim stvari koje rade moji vršnjaci, ali i pored toga, bio sam zahvalan jer ipak nisam priključen na dijalizni aparat. Majka je bez oklijevanja pristala da se testira i provjeri da li smo kompatibilni kako bi mi bila donor. Hvala Bogu, bili smo kompatibilni, te smo počeli sa pregledima i pripremama za transplantaciju.