Taksisti i dostavljači: ”Svi bi da im dođemo odmah a niko nam ne bi pustio prednost”

Prema nekim kazivanjima, kad bi u osmanskom Stambolu sultan petkom krenuo na džumu, svako bi se, kako se to i očekuje od obične svjetine, sklanjao s puta njemu i njegovoj sviti. I staro i mlado, i muško i žensko, i ko je u nekom srkletu i ko dokon šeta čaršijom… svi bi stali i sklonili se ustranu osim hamala sa teretom. Kažu kako bi i sultan sa pratnjom usporio ili zastao dok im se hamal sam polako ne skloni sa putanje, da mu ne otežaju posao i ne ogriješe se o čovjeka koji naporno zarađuje svoj kruh.

Moguće da je sultan znao cijeniti težak rad, moguće da su ga tako savjetovali veziri za odnose s javnošću, možda se samo bojao Boga dragog, a moguće i da je jednostavno dobro znao koliko carstvu znači promet roba i usluga, jer stanu li hamali – stat će i Stambol. Svaki razuman vladar je sigurno dobro znao da mu carstvo možda neće pasti ako izgubi bitku ili dvije, ali da nema tog carstva koje će opstati ako ne može osigurati da vreća brašna stigne iz tačke A u tačku B.

Kod nas danas riječ hamal ima neki negativan prizvuk jer označava pošten, častan, težak i slabo plaćen posao. Ako pošteno i časno, na težak način zaradiš malo novca onda si hamal, a ako brzo i lako dođeš do brda love ne brinući za moralne obzire nazovu te kontroverznim biznismenom i još te u pjesmama zovu sultanom.

Samo, čini se da društvo koje proizvodi savremene sultane i sultanije ne poštuje dovoljno svoje moderne i digitalne ”hamale”, odnosno one dobre ljude koji su tu da nas sigurno i povoljno prevezu iz tačke A u tačku B ili da na naša vrata dostave bilo šta što naručimo. Taksisti i dostavljači su najčešća meta frustracija u saobraćaju, gdje ljudi kao da zaboravljaju koliko im oni znače.

”Svi bi da im narudžba dođe odmah a niko te ne bi propustio u saobraćaju. Ljudi su sebični, zaboravljaju da kad nas vide sa ovom kutijom nosimo nešto što je neko naručio i samo radimo svoj posao”, kaže Adin, dostavljač jedne kompanije. On najviše voli dostavljati na biciklu ali zbog lošeg vremena ovih mjeseci koristi automobil.

Taksista Muhidin kaže da ne shvata žurbu svojih mušterija. ”Ne znam otkud tolika žurba, tjeraju me da vozim brže a ja im kažem da džaba žurim kad me opet čeka semafor. I tako ja nagazim i stignem da opet čekam,’‘ priča on. Na pitanje da li nailazi na razumijevanje drugih učesnika kaže: ”Svega mi, kad vide ovaj znak taxi isto kao da namjerno neće da te puste.”

Obojica su zadovoljni primanjima. Adin ima drugi posao pa radeći kao dostavljač dopunjava budžet, a Muhidin kaže kako je nakon slabog marta i aprila kad je bio ”u minusu” sada situacija bolja, pa će tokom ljeta moći zaraditi dovoljno da pokrije taj manjak i možda nešto uštedi.

”U redu je zarada, ja se prijavim da malo dopunim platu, ali ima ljudi koji žive od dostave. Gužva je, uvijek nedostaje dostavljača, a svi žele da im se narudžba odmah stvori na vratima. Najgora je ta nervoza, svi trube, svima smetaš, nema biciklističkih staza… Ja sam prije mislio da treba zvoniti samo kad su ljudi okrenuti leđima – sad u oči gledam ljude koji idu prema meni a neće da se malo pomjere,” govori Adin.

Pitanje je da li nam stvarno koja sekunda tamo ili ovamo toliko znače da ne možemo imati više solidarnosti prema ljudima koji svoj kruh zarađuju na točkovima? Da li su nam taksisti i dostavljači stvarno izvor frustracija, ili njihova meta?

”Ma joj, vazda je na nas dreka a vjeruj da su taksisti u Sarajevu možda i najbolja raja u saobraćaju. Ja sam puno putovao vani, ma naši ljudi trebaju otići u Istanbul, Beograd i šta ja znam pa da vide šta su bezobrazni taksisti”, žali se Muhidin. Priznaje da i među taksistima ima onih nesavjesnih ali tvrdi da je riječ o malom broju zbog kojih svi trpe. ‘‘Da ti kažem, evo razmisli, vidi koliko je nas taksista pa sad zamisli da smo takvi kakvi tvrde da jesmo. Pa ovo bi, bolan, bila Hirošima od grada, vjeruj”, zaključuje on.

Na priču o sultanu i hamalima se smiju, kažu kako se ipak te dvije situacije ne mogu porediti. Njima njihov posao nije težak a dodatno ga olakšavaju savremena tehnologija, aplikacije i navigacije. Ipak, ono što im najviše treba nije u tehnologiji nego u ljudima.

”Kad vidite taksistu ili dostavljača, stanite, propustite ih. Mi smo ljudi kojima je posao na točkovima i što nam više olakšate imat ćete i vi bržu i bolju uslugu kad vam zatreba”, poručuje Adin.

I Muhidin poziva na strpljenje i solidarnost. ”Propustite nas ponekad, neće nikome kruna s glave spast’. Ja ne mogu reći da sam hamal ali nisi ni ti sultan, jarane”, smije se Muhidin.