Maksim robijao na Tajlandu: Čovjek umre, samo ga zamotaju i tako stoji tri dana

Maksim Klasanović, porijeklom iz Bijeljine, koji je u Njemačkoj odrastao i školovao se, a kao mlad se zaputio na Tajland, egzotični “raj na zemlji” kako bi radio, piše Blic.rs.

Međutim, 30. aprila 2011. godine u Puketu, njegov život se okrenuo naglavačke kada je na insistiranje svog prijatelja Džona otišao na jednu žurku i pristao da Džonu i jednom Amerikancu da broj dilera.

– Otišao sam na Tajland sa 20 godina da bih radio tamo. Radio sam u hotelu. Kada smo došli na Tajland sa Ibice, živjeli smo tim nekim stilom, klubovi, kazino. Jednostavno smo vodili brz život. Desilo se da na jednoj organizovanoj žurki su potražili broj dilera, ja sam taj broj nabavio jer sam znao svakoga na tom ostrvu. Dao sam broj tom drugu, on je proslijedio dalje taj broj, ali nije znao da taj radi za policiju – priča Maksim.

Kako bi se što brže izvukao iz nepovoljne situacije, Maksimu porodica pronalazi advokata preko spiska iz ambasade, ni ne sluteći da prevarama nije kraj.

– Morao sam da idem u zatvor, da objasnim svoju priču, kasnije sam nasjeo na lošeg advokata koji me je savjetovao da lažem, da negiram da poznajem te ljude sa žurke. Ispalo je da smo mi banda koja se bavi drogom, bio sam osuđen na 13 godina. Ništa nisam znao o zatvorima, niti sam razmišljao o tome, nisam vjerovao da tako nešto može da mi se desi. Kada sam izašao iz zatvora i pričao prijateljima šta sam sve proživio, ljudi su me gledali u šoku – kaže Maksim Klasanović.

Prizor koji je zatekao po dolasku u zatvor Maksim kaže da nije mogao ni u najluđem snu da zamisli.

– Kada dođeš u zatvor, skidaju te golog da vide da nisi nešto sakrio slučajno, 2000 ljudi ti viče, a kasnije te vode u ćeliju. Ćeliju sam dijelio sa 180 ljudi. Spava se na podu, nema kreveta, jastuka, ničega! Samo beton. Ljudi su poredani kao sardine, ne možeš da se opružiš, dodiruješ tuđe noge. Kada su me prebacili u Bangkok, bio sam jedini bijelac. Mir je tako luksuz. 17 sati smo u tim ćelijama, a šest sati smo na placu napolju koji se upotrebljava za jelo i kupanje – ispričao je Maksim gostujući na Blic televiziji.

Maksim kaže da su bolesti u zatvoru kosile ljude.

– Za hranu moraš da se izboriš, ne znaš da li ćeš imati vode, oni koji nisu bili jaki, padali su. Ujutru nekoga stomak zaboli, uvečer je mrtav. Šlog sam vidio mnogo puta, srčane udare. Čovjeka samo zamotaju, pa dok dođe policija, čekali smo i po tri dana. Bolesti su kosile ljude tamo, najviše bolesti kože, poput šuge. To je kao kada gledaš film sa zombijima. Nisam bio siguran da ću preživjeti. Tamo sam izgubio strah od smrti – kaže Maksim.

Neočekivano, i s velikom radošću, Maksim 2019. godine, nakon skoro devet godina robije u surovim uslovima, dobija vijest da je pomilovan! Danas je posvećen dobrom životu i pomaganjem drugima da pronađu unutrašnji mir i sreću koju je on počeo da spoznaje još dok je bio u zatvoru.