“Džaba vama vaše pare, ja ovaca ne dam”

Nešto simpatičnije ne pamtim da sam gledao. Roditelji treba da budu ponosni, svaka čast za ovog momka, ne pamtim kad sam zadnji put ovako uživao gledajući neku reportažu, zlatnog dečka majko mila. Toliko pameti u mladom djetetu jos ne vidjeh, kapa do poda, rijetko se viđa ovako vrijedan i pametan momak.

Samo je dio komentara na priču o tada čobančetu Adnanu Kuraliću (14) iz mjesta Tojšića u Bosni.

Sa samo pet godina Adnan je počeo da čuva ovce.

Za svoj prvi džeparac kupio je sebi jagnje, a od jednog jagnjeta do trinaeste godine uspio je da napuni cijeli tor.

Kada je svoje ovce prvi put prodao, plakao je, ali je i našao način da ponovo zaradi i kupi nove.

– Većinom dođem, ovca se sama ojagnji. Nemam problem što se tiče njih – rekao je Adnan.
Dobra zarada od čuvanja ovaca

Kako je naveo, prvo jagnje kupio je za 100 KM koje mu je dao djed sa mamine strane.

– Prije sam imao jednu ovcu, đedo mi je dao 100 KM da kupim jagnje. Od tog jagnjeta skupilo se pet, šest ovaca. I drugi djed je imao ovce i ja sam ih sa njim ponekad čuvao i kao nagradu mi je znao dati jagnje. Kad se djed razbolio, htio ih je prodati i dao mi novac da prodam i svoje i njegove. Ja sam došao kući i plakao i onda sam došao i bacio im one pare: “Džaba vama vaše pare, ja ovaca ne dam”.

– Ipak sam ih morao prodati, ali onda sam kupio junicu da othranim tele. Ponovo sam skupio novac i povukla me želja za ovcama. Kupio sam tri ovce i malo pomalo one se tako jagnjile i sad ih ima dosta, od njega sam uzeo i za tor i čobanice… – ispričao je on.

Svoje ovce posebno cijeni, pa je često nepopustljiv kada je cijenkanje u pitanju.

– Ja kad kažem, tako je. Hoćeš uzeti ili nećeš. Ja se ne ljutim… Ako je ovca 300, ti daj 200, pa može – ne može i zdravo. Nikad se ne zna, mogu ja i sniziti cijenu. Ja kažem što jeste… – rekao je Adnan.
Nemam sa kim da se igram svi su na telefonima

Mladi čobančić kaže da je briga o ovcama velika obaveza, ali i da nema mnogo sa kim da se igra, jer su svi na mobilnim telefonima, prenosi Blic.

– Neko kaže da ne bi mogao da čuva… Ja nekad pustim njih po čitav dan. Neko kaže i ja bih ovako… Pa što ne uradiš?! Najgore je što je to svaki dan obaveza. Nema se sa kim sada igrati, svi su na telefonima. Ne kažem, imam i ja telefon, ali svi su kao zavisnici – kaže Adnan, koji zaključuje da mu škola ne ide ni najbolje, ni najgore.