Ko se ruga žrtvama Srebrenice, taj se raduje i mrtvima u Ukrajini

Ukrajina gori pod naletom ruske agresije. Putinove vojne trupe upale su u nezavisnu zemlju, bombarduju, gaze, uništavaju i ubijaju. Slike iz Ukrajine preplavile su čitav svet, slike ljudske patnje koju osioni silnik iz Kremlja nanosi svojim komšijama. Ceo svet gleda zgrade u plamenu, leševe koji leže po ulicama, razorene kuće, civile koji se sklanjaju u metro pred napadima ruskih aviona i teške artiljerije, kolone automobila sa izbeglicama koje napuštaju Ukrajinu, srušene bolnice, automobile koji gore, cilvile koji pokušavaju da se ukrcaju u voz na železničkoj stanici, uplakanu decu, hladnokrvno uništavanje čitave jedne zemlje.

Ceo svet saoseća sa ukrajinskim narodom koji pati pod udarima okupacionih ruskih snaga. Misli, strepnje, nade i molitve miliona ljudi širom sveta su uz Ukrajince. I želja da zločinački pohod pomahnitalog ruskog diktatora Vladimira Putina bude zaustavljen što pre. Za to vreme u Srbiji se čuju neki sasvim drugačiji tonovi. Dok bombe padaju po glavama Ukrajinaca, dok nevini ljudi ginu, dok ostaju bez ruku i nogu, dok milioni Ukrajinaca pate pod vatrom nadmoćne, beskrupulozne vojne sile – diljem virtuelne Srbije i srpskih zemalja šire se opšta euforija, slavlje i osećanje trijumfa. Ukrajina gori, a ovdašnji putinofili se raduju tuđoj nesreći.

Veseli se, ruski rode u Srbiji

Dovoljno je letimično pogledati društvene mreže, komentare na portalima, pa ostati zblanut natprirodnom količinom naslađivanja patnjom Ukrajinaca. Evo samo nekih primera: “Moja puna podrška. Srećno!!!”, “Kijev, centar Rusije, napred Care!”, “Svu sreću želim, vratite sve što je bilo pravoslavno do Carigrada!”, “Napred, braćo!”, “Bravo! Rokaj!”, “Nema pazi, samo gazi!”, “Samo napred, Putine, ako može i do Berlina”, “Veseli se, ruski rode”, “Bravo baćuške”, “Vedro vam nebo baćuške”, “Samo naprijed u nove pobjede”, “Bravo genije, spasitelju čovečanstva”, “To brate rokaj samo”, “Davaj davaj”, “Sravni Ameriku Putine i onda će biti mira”, “Deca misle da su još toliko moćna, da mogu da tuku Oca”, “Samo udri,što jače! I okreni te cevke tamo malo, preko okeana!”, “Rusija je sila bato ne pita ona da li je mraz ili blato”, “Samo prži”, “Gazi do kraja”…

I tako hiljadu i deset hiljada puta, mrežu su preplavili izlivi radosti i napadi sreće zbog toga što nevini ljudi ginu. Okupator je upao u tuđu zemlju, među 40 i kusur miliona ljudi koji ne žele da budu ruski robovi, puca, gađa i ubija koga stigne, a neka čovekolika bića se tome iskreno raduju. Granata rokne i razvali bolnicu, bomba zapali stambenu zgradu, stakla lete na sve strane, ljudima uništeni domovi, ranjenici se izvlače ispod ruševina – a neke ljudolike pojave zbog toga doživljavaju nesvakidašnji priliv razdraganosti i sreće. Dok neki agresorski piloti bacaju s neba bombe na gradove, dok se dim zapaljenih sela penje u nebesa, neke ovdašnje nesrećnike to baca na sedmo nebo.

Nuklearna radost

Ima tu kojekakvih podljudskih pojava. Jedan ljubitelj silovateljskih metafora radosno kliče: “Vladimire Putine, raširi im butine”. Drugi mu se pridružuje, samo malo doslovnije: “Spremni smo za prijem Ukraijnki u mom selu”. Ima tu i nežnih lirskih duša sklonih lakim rimama: “Iz kolibe noge vire, dereš li ih Vladimire”. Ima i nezadovoljnika kojima je malo zapaljena Ukrajina, pa priželjkuju da se rat malo proširi: “Tero vas neko da vučete Rusiju za uši? Sad će goreti pola Evrope”. Na sličnom tragu su paseisti, ljubitelji bolje hladnoratovske prošlosti: “Velika investicija u Evropi, pravi se Berlinski zid”. Neki su skloni analizama uz pivce ispred granapa, to su pravi stručnjaci za geopolitiku, imaginarne nacije i prekrajanje sveta: “Ukrajinci su izmišljena nacija. 60 posto su Rusi, ostalo Mađari i Poljaci. Vreme je da i ostrvo UK dobiju po nosu i da ta kolonistička bolesna zemlja se usitni na manje državice”.

Neki priželjkuju svet u kojem će se tačno znati ko je gazda, da ne kažem firer: “Tako Putine, stavi im pečat na njihove jezike da znadu ko je gde gazda. Srećno, Putine”. Neki se raduju početku sveopšteg planetarnog rata i budućem uništenju slobodne, demokratske civilizacije: “Odraslo dijete i osamostalilo se, to je tek početak, ima ono još drugo da se osamostali, veliki zmaj iz Azije i onda katoličkoj civilizaciji i lažnoj demokratiji sa vjerom u boga dolazi polako kraj”.

Putin je zapretio nuklearnim bombama svakome ko se usudi da pomogne Ukrajini dok je on čereči. Potencijalna nuklearna katastrofa za naše ruskokolonaše nije razlog za zabrinutost, već za nesputanu ozarenost i sreću: “Tko se umiješa slijedi nuklearka, a tko ode na taj front teško da će živ nazad. Neće nazad niti mrtav čak”. Valjda putinofili veruju za sebe da su bubašvabe, pa će preživeti nuklearnu katastrofu. Ili im nije žao da daju svoj i šest-sedam milijardi tuđih života za pravičan cilj: uništenje sveta.

Kultura smrti i zločina

Moglo bi se ovako citirati od jutra do sutra, ali i ovo je više nego dovoljan uzorak na osnovu kog se može utvrditi porazno stanje svesti u velikom delu srpskog stanovništva. Razumem da su ljudi podlegli ruskoj propagandi, razumem ideološku ostrašćenost i snagu zabludelih ubeđenja, ali radovati se zato što ljudi ginu, krvare i umiru ipak je malo previše. Biti sav ozaren zbog mogućnosti nuklearnog rata je još luđe od radovanja tuđoj nesreći i patnji, to je već ekstaza samouništenja i vrhunac nihilizma, dalje nema.

Pa opet, ne mogu da kažem da sam iznenađen i začuđen. Decenijama se ovde neguje kultura smrti i zločina, glorifikuju se ratni zločinci, Ratko Mladić je heroj, a gola sila je jedini princip koji uživa poštovanje. Ista sorta ljudi koja se danas raduje dok Rusija vrši agresiju na Ukrajinu i ubija civile, onomad se radovala dok je Mladić granatirao Sarajevo i ubijao decu snajperima. Kad se svakodnevno rugaju žrtvama genocida u Srebrenici, u najgledanijim TV emisijama i po internet-budžacima, što se ne bi sladili žrtvama Putinovih zločina?

Usled nepovoljnog geografskog položaja previše udaljenog od Rusije, ovdašnji ljubitelji tuđe smrti i patnje nisu danas u mogućnosti da bacaju cveće na ruske tenkove koji haraju po Ukrajini, kao što su onomad zasipali cvećem tenkove koji su iz Beograda išli ka Vukovaru da ga sravne sa zemljom. Zato ispisuju cvetne aranžmane u svojim komentarima, to im je virtualni surogat za ispraćanje ubilačke vojne mašinerije.

Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori

Nakon tridesetak godina posvećenosti zlu, nakon totalnog gubljenja svakog moralnog kompasa, ne čudi ovolika količina neljudi koji nisu u stanju da razlikuju dobro od zla. To je logična posledica predugog držanja strane masovnim ubicama, lopužama, koljačima u ime nacije. Kuda to vodi davnih dana je upozoravao mudri Bogdan Bogdanović.

U jednom intervjuu iz 1993. godine ovako je govorio: “Beograd je mirno gledao kako Sarajevo gori, gori kao buktinja, gledao je to svake večeri, gledao je kako ubijaju ljude, kako srpska artiljerija bije po deci Sarajeva. Beograd je bio negde po strani, kao da se to dešava na Mesecu, u nekom filmu, bio je u nekoj anesteziji, potpuno povučen. Hoću da kažem da se posle svega bojim za budućnost Beograda, bojim se da Beograd više nikada, makar se sve ovo srećno završilo, neće biti ono što je bio”.

Strah je bio opravdan, ni Beograd ni Srbija odavno nisu ono što su nekad bili, moralna trulež zahvatila je srce nacije, kao gangrena, i pojela ceo organizam. Podržavanje Miloševićevog zločinačkog projekta, poricanje zločina i genocida, negiranje sopstvene odgovornosti, apsolutni nehaj za neizmerne patnje nanete susednim narodima, negovano neznanje o ratnoj prošlosti, glorifikacija ubica – ostavili su trajne posledice na ljudsku psihu. Ne može se nekažnjeno uživati u zlu, to čoveka neminovno menja, pretvara ga u moralnu ruinu.

Izgubili i dušu i čast

I o tome je govorio Bogdan Bogdanović, u jednom intervjuu iz 1995. godine: “Moja braća Srbi nisu svesni razmera tragedije u koju su uvukli i druge i sebe. Otpočeli su dekompoziciju srpske nacije i njeno moralno ubistvo. Srbi su rat izgubili, to je gotovo, ali su izgubili i dušu, izgubili su čast, izgubili su sve, jer posle izgubljene duše i časti ne ostaje ništa više. Sve je potrošeno. I to je rezultat srpskog nacionalizma, te neverovatne ludačke istrajnosti u stvaranju velike Srbije. A unesrećili su susedne narode, o čemu sam već govorio, i u tom ludilu ima i elemenata samoubistva cele moje nacije”.

Danas je postalo očigledno koliko su Bogdanove reči bile gorko istinite, zaista smo izvršili moralno samoubistvo u ratovima devedesetih, a potom smo istrajali na tom putu, odbijajući da se pogledamo u ogledalo i da se suočimo sa sopstvenim zločinstvima. Umesto otrežnjenja, nastavili smo da se opijamo drogom nacionalizma, mržnje i naslađivanja tuđim bolom. Tako smo stigli do ovog poraznog trenutka u kojem se svako pristojno ljudsko biće na svetu svrstalo protiv Putina i njegove agresije, a kod nas imamo masovno slavlje okupacije, zločina i razaranja.

Retki su trenuci kad se krajnja nehumanost, totalno odsustvo saosećanja i bezočna svirepost pojavljuju u ovako iskrenom i ogoljenom obliku. Devedesetih je tu vrstu iskrenosti pokazao samo Dragoš Kalajić čuvenom izjavom: „Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost”. Danas Kalajićev zloduh srećemo na svakom internet-koraku. Brižljivo smo negovali cveće zla svih ovih decenija, pa nam zato u mentalnoj bašti ne raste gotovo ništa drugo.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.