Istina o životu u kabini: Vozači kamiona zarađuju nekoliko hiljada eura, ali nije posao dostojan čovjeka

Na relacijama dugim nekoliko hiljada kilometra, dok voze, jedu i spavaju u kabinama svojih kamiona, iako zarade više nego što su imali kod kuće u Srbiji, posao vozača kamiona po Evropi, nije nimalo lak.

Boranin Zvonko Trifunović na evropskim autostradama, vozeći ceradu i hladnjaču proveo je nešto više od godinu dana.

On nam kaže da je to jedan od dosadnijih poslova, i onome ko nije navikao da bude u vozilu preko cijelog dana, ne bi preporučio da se bavi ovim zanimanjem.

– Po meni je bilo bolje voziti hladnjaču, jer je bilo zanimljivih tura. Često sam išao brodom za Grčku, pa je bilo prilike i za odmor i meni je to prijalo – započinje priču Trifunović.

Zarada oko 2.000 eura

Zvonko je kao vozač kamiona prošao Njemačku, Austriju, Belgiju, Francusku, Holandiju, Grčku, Italiju, Švedsku i Sloveniju. Zarađivao je oko 2.000 eura, a najvažnije mu je bilo – sačuvati ljudsko dostojanstvo.

– Ovo nije život dostojan čoveka – kaže ipak: “Vjerujem da generalno većina odlazi u inostranstvo da ovo radi jer ih je muka natjerala. Da bi zaradili više”.

Tuširaš se, kaže, na benzinskim pumpama, tu i veš da opereš. Ništa nije teško raditi, ali je posao dosadan, tvrdi.

– Kreveti su nam bili ok, ali spavaš u malom skučenom prostoru u kabini kamiona. Ljeti ako radi klima, kamion je uključen preko cijele noći. Moraš da se navikneš na brujanje, neko ne može da spava sa tim. Ja sam se prilagodio, brujanje hladnjače me je podsjećalo na brodiće. Koristio sam svaki slobodan trenutak da prošetam, obiđem znamenitosti zemlje u kojoj se nalazim– priča Trifunović.

A samoća ubija

Iako postje brojni problemi i peripetije oko samog posla, ono što je sagovorniku Blica najteže bilo jeste – samoća.

Kako kaže, udaljenost od porodice ga je najviše opterećivala.

– Vrijeme koje se provede u tom kamionu je nepovratno. Dijete nisam prepoznao koliko je porastao, kao da sam bio odsutan godinama – kaže ovaj kamiondžija.

Sjedište naše firme, prema njegovim riječima, bilo je u Mađarskoj. Po povratku kući morao je da ode tamo da završi šta mu je ostalo od papirologije.

– Tada sam se susreo sa grupom ljudi, svi u euforiji, srećni što kreću da voze i rade. I ja radostan, ali iz drugog razloga – vračam se kući! Još ne znaju šta ih čeka – priča Zvonko.

Zakoni, propisi, podmićivanje, stres

Što se samog pola tiče, naglašava da je po zakonu dozvoljeno da se vozi tri puta nedjeljno po devet sati i dva puta po 10. Radno vrijeme je 13 sati jer se računa i vrijeme potrebno za istovar robe.

U zemljama EU, priča nam, ima zabrana, recimo subotom do tri sata je dozvoljena vožnja, nedjeljom ne. Osim ako se vozi nešto što je u režimu, kao što je sam mogao dok je vozio hladnjaču. Na granici se generalno ne čeka dugo.

– Kada se ide u Švajcarsku tu se čeka, jer tu ide i carinjene robe. Na ulazu u tu zemlju se prijavljuje broj pređenih kilometara kao i po izlasku. Čeka se nekad na bugarsko- rumunskoj i grčko-bugarskoj granicu. Bugari i Rumuni mogu da te zezaju cijeli dan ako hoće, dok im ne daš neki dinar, ali ja im samo kažem, “nema problema, ja zaista nemam ništa kod sebe” a meni dnevnica teče, pa mogu i 10 dana da sjedim na granici – iskren je Trifunović.

Generalno, kaže, nigde nije imao problem, ali nam prepričava jednu situaciju sa rumuskim policajcem: Kazao mi kako me uhvatio radar, na šta sam mu ja odgovorio da je to nemoguće. On mi je tada rekao: “Ajde daj neku paru da ne pišem ništa”. Pogledao sam po kabini, imao sam nešto sitno po pet centi i to sam mu dao. Kad je on pogledao, samo mi je ubacio nazad u kabinu taj novac.

Dešavaju se i druge nezgode. Tako je jednom dva sata, na istovaru robe, sakupljao krompire jer su mu se tokom vožnje porušile gajbe u kamionu.

Jedan od većih problema, ističe sagovornik je parkiranje. Dešavaju se i kvarovi, ali Trifunović ističe da je najvažnija dobra komunikacija sa matičnom firmom i da se tako problemi brzo rešavaju.

– Kad mi je jednom pukla guma, probao sam da je zamjenim, ali nisam uspio. Međutim, bilo koji problem da se desi, sve se javlja u firmu i brzo dolazi serviser. Ako se desi da te neko udari na putu vozilom ili obrnuto, popunjuje se evropski obrazac, svi kamioni i firme su osigurani i nije ništa strašno, najbitnije je da niko ne strada – kaže.

Nekad iz firme vrše pritisak da mora da se stigne na određenu lokaciju, a najveći problem je parkiranje.

– Često se dešava da su svi parkinzi puni, i ne smije mnogo da se prekorači to propisano vrijeme vožnje. To firmu ne interesuje jer ti plaćaš kaznu koja je oko 500 evra. Onda treba upamtiti gdje se otprilike nalaze industrijske zone, jer je tu bilo mjesta za parkiranje. Takođe, nedgje je na autoputevima ograničenje 60 km na sat, i o tome treba voditi računa jer se dešava da se najlakše tu prekorači malo brzina, a onda se plaća kazna – dodaje Trifunović.

Odbio odličnu ponudu

Iako je skoro dobio ponudu od belgijske firme da vozi sa zaradom od oko 3.600 eura, on naglašava da ne bi ponovo krenuo na put.

– Nekoliko puta sam cijeli svoj život premotao u glavi. Sjetio se svega. Imam dobre ponude, ali ponovo ne bih išao da vozim kamion – kaže Trifunović.