Lični ljekar otkrio: Evo od čega je maršal Tito zaista umro i šta je posljednje rekao

Dr. Milomir Stanković bio je lični ljekar Josipa Broza Tita dok se liječio u bolnici u Ljubljani. On je bio kraj Tita u posljednjim danima života nekadašnjeg prvog čovjeka SFRJ.

– Sve je bilo u tajnosti oko njegovog lečenja. Došla je moja supruga da me obiđe na Brdu kod Kranja nisam smeo da joj kažem da će sutra biti amputirana Titu noga. Nikad niste znali ko možda sluša, počeo je svoju priču Dr Stanković.

On je u emisiji kod Mire Adanje Polak na RTS-u otkrio da su im u samom kliničkom centru govorili da ne žure pojedinim hodnicima jer su novinari gledali kroz prozor.

– Upozoreni smo da ako budemo žurili novinari će znati da je nešto hitno. Maksimalna tajnost. Mi smo inekcije nosali u nekim torbicama da se ne bi videlo. Niko od njegove pratnje nije znao šta mi to njemu dajemo. Sve je bila tajna.

Opisao je i njegov prvi susret sa Titom.

Promjena na stopalu

– To je ubilo ujutru 15. maja na Brionima u njegovoj rezidenciji. On izlazi iz kupatila, istuširan obrijan i čeka da mu se da inekcija. Gledao je moj svaki potez. Posle je uvek imao poverenje u mene. U to vreme sam bio lekar na VMA. Kad sam došao kod njega prvi put on me je pozdravio kao da me je video juče:

– Dobar dan doktore, kako ste.

– Dobro sam druže predsedniče, kako ste vi?

– Mene doktore steže ova vražija reuma. Znate ja lečim reumu.

– Druže predsedniče, mi kad vas vidimo na televiziji kako koračate svi kažu da ste vi zdrav čovek.

– E, doktore… Ja stegnem dobro zube dok koračam pred kamerama.

Dr. Stanković kaže da je jednom dok je Tito imao fizikalnu terapiju on primijetio njegovo lijevo stopalo koje nije izgledalo dobro.

– Bilo je bledo i imalo je neku nesvakidašnju modricu. Kao da je neko mastilo prosuto na nju, potpuno ograničeno… Nije bilo razliveno. Pošto je on tad dremao malo dok su ga masirali, ja sam mislio da on to ne zapaža. Opipao sam puls, ali nije ga bilo. Izašao sam i sačekao da oni završe sa njim tu fizikalnu terapiju. Posle nekog vremena on izlazi i prolazi pored mene. A maserka njegova mi kaže – Pa on je video da ste vi nešto radili. Čim ste vi izašli on nas je pitao šta ste vi to videli. Morate mu nešto reći… Ja sam mu prišao i rekao:

– Druže predsedniče, imate na stopalu jednu promenu koja mora brzo da se pogleda.

– Doktore, Nova je godina, nemam vremena za konzilijume.

Kako otkriva dr Stanković radilo se o okluzivnoj angiopatiji.

– Nije to bila dijabetična koju je on imao na potkolenici. Ta okluzivna angiopatija je značila da je njemu zapušen krvni sud koji mu hrani nogu. To je bilo na butnoj arteriji i njemu je bila ugrožena noga. Ja sam bio odgovoran i morao sam da nešto uradim. Pokušao sam da ga nagovorim ponovo da pristane na konzilijum ali sada uz pomoć njegovog ađutanta.

– Ja sam rekao da se sa time sačeka, proći će to, rekao mi je Tito.

Bilo je straha

Tito, prema njegovim riječima uopšte nije mogao da prihvati tu cijelu situaciju.

– Malo je bilo u njemu straha. Videlo mu se na licu. Ja jedini sumnjam da to može glave da mu dođe… Ali i mene je moglo da košta glave jer nisam prijavio na vreme ili što nisam bio uporan da ga nagovorim. Jedan lekar to posle par dana nije primetio pa su skoro optužili da ja dižem nepotrebnu paniku. Ali Tito je ubrzo potom doživeo strašan bol u nozi kao nikad do tada… I ja sam to iskoristio da objasnim njegovom ađutantu da je to veoma ozbiljno. Poveli smo još lekara.

Tito opet nije želeo da sluša upozorenja i stalno je govorio da nema vremena i da će to proći.

– E onda je njegov ađutatnt rekao da mu konzilijum neće oduzeti mnogo vremena. I tada Tito pristaje da ga konzilijum pregleda narednog dana.

Došla su i dva vrsna stručnjaka iz inostranstva. Jedan je došao iz SAD – to je bio dr Majkl Debejki dok je iz Rusije došao dr. Marat Knjazev. Debejki je pregledao nogu i cirkulaciju, dok ga je Knjazev pregledao cijelog. Na kraju su rekli da je Tito u dobrom stanju ali da je noga ugrožena. Debejki je rekao da pošto Tito ne pristaje ni našta drugo sem na lekove da pokušaju sa jednim bajpasom koji je on ostavio našim lekarima. Ali je i rekao da upozore Tita da ako sve to ne uspe da će morati da mu seku nogu. S druge strane Knjazev je rekao da je terapija dobra i da je treba nastaviti uz kontrolu noge, ispričao je dr. Stanković.

Tito je, kako je ispričao, prihvatao sve ali nije htio da ostane bez noge.

– Rekao nam je – Ako moja noga ode, ja ću sam sebi presuditi. Kad je trebalo da ode u bolnicu mi smo mu sklonili pištolj koji je tajno čuvao u jednoj torbici. Niko nije smeo da mu kaže da noga mora da se amputira, nego su produžavali terapiju u nedogled koja ne pomaže. I sve tako je bilo dok se noga nije osušila, kad se osušila ona je otrovala organizam…

Josip Broz je poslije amputacije, kako ističe dr Stanković, bio zadovoljan jer je operacija uspjela.

– Govorio je da će sa jednom protezom i jednim štapićem ići ponovo na skup Nesvrstanih. Ljekari su odahnuli, on odahnuo… operacija uspjela.

Šta sve ovo treba da znači

Ali to što se odugovlačilo sa amputacijom počelo je da uzima svoj danak.

– Bilo je nekoliko puta da je došlo skoro do kraja ali su onda rađene infuzije, transfuzije, intubacije, veštački bubreg… I on se jedno vreme i budio iz te kome.

Dr. Stanković otkriva šta je, kako kaže, Tita “odnelo na onaj svet”.

– Velika greška je bila što mu se izlazilo u susret da se leči lekovima, a ne hiruški. Njega je na onaj svet odnela jedna sklerotična pločica u butnoj arteriji koja je 50 odsto zatvarala arteriju u kojoj je došlo krvarenje… Ta arterija je mogla lako da se otpuši… Ja bih to mogao da uradim ali ja nisam imao kompetencije, a ni to Tito ne bi dozvolio, rekao je dr. Stanković i otkrio poslednje Titove riječi:

– Kad je video da je sve propalo njegove poslednje reči su bile – Šta sve ovo treba da znači?! E sad da li se to odnosilo na neke odluke koje je donosio ili na lekare koji su mu obećavali da će terapija uspeti, to ne znam… Sredinom februara 1980. on već nije mogao da govori i do kraja života je bio u veštačkoj komi. Ravna linija se pojavila 4. maja u 15.05. ispričao je dr. Milomir Stanković.