Krenuli smo autostopom kroz BiH: Neki su prijetili, neki savjetovali, ali prava ludnica je nastala kad smo ušli u Škodu

Putovati autostopom u Evropi nije nikakav poduhvat. Turisti spakuju ranac i pored ceste! Obiđu Stari kontinent, zalutaju i do nas. Tako su nekad putovali i naši očevi, amidže, daidže… Sjećamo se makar jedne priče kako su nekad davno autostopom stizali na more. Tako se i vraćali kući.

Ima, kako nema

 

Kad sam kretao na put po Bosni autostopom, kolege su mi rekle:

– Nemoj, opasno je.

Oni malo mudriji govorili su mi da je autostop davno prošlo vrijeme, pa me podsjećali na priče iz crne hronike, pretučene i opljačkane autostopere…

Zamisao je bila da stopiranje počne u Čapljini i za tri dana da se dođe do Brčkog. U subotu ujutro, 14. januara, s čapljinskog kolodvora počinje avantura. Ranije sam odlučio da svakom vozaču priznam da sam novinar „Dnevnog avaza“ i da je vožnja s njima socijalni eksperiment. U Čapljini je polusatno čekanje urodilo plodom. Vozač iz okoline Mostara zaustavlja se i govori:

Prva stanica stopiranja bila je raskrsnica u Čapljini

– Upadaj!

Nakon nekoliko rečenica, „kiša će“, „ima sunca“, „sinoć je ljuštrila“, uslijedilo je pitanje:

– Čime se baviš?

– Novinar, putujem do Brčkog.

– E, moj pajdo, nećeš nikad stići. A ja mislio da si student, pa ti stao, inače ne stajem stoperima – sipalo je iz vozača.

Onda smo skrenuli na druge teme – o poslu, omladini koja kuka i neće da radi…

– Ima posla ko hoće raditi – rekao je Denis i skrenuo u podnožje Počitelja.

„Bitanga“ i autostoper

U Počitelju sunce. Dvojica momaka Almir i Armin ispred kafane. Upitasmo ih poznaju li Natka Bitangu, s kojim sam se trebao sresti u Čapljini. Ali nisam, nije se javljao na telefon. Almir i Armin ga znaju, ali ne znaju njegov broj telefona. Nema veze, ionako idem dalje. Stojim pored ceste s dignutim palcem, poneki vozač zadrži pogled. Ima i onih koji bi me rado primili, ali, eto, voze još koji kilometar dalje. Na kraju se zaustavlja crvena Škoda.

Rahić i Džananović u Počitelju: Ispričali „lokalnim momcima“ za novinara

– Ne bacaj cigaru, ulazi, novinaru – dobacio je vozač, koji mi se predstavlja kao Natko Bitanga.

– E, pa ne mogu da vjerujem, jutros iz Čapljine sam te zvao, nije validan broj – oduševljeno kažem.

I sjedam. Koja slučajnost. Tražim Natka u Čapljini, a nađem ga u Počitelju.

Do Mostara bilo veselo: Hoćeš li dim

Na zadnjem sjedištu šutljivi momak vadi nešto iz torbe. Da smota.

– Hercegovački duhan – pitam, svjestan da se radi o marihuani.

Svi prasnuše u smijeh.

– Jeste, jeste, duhan. Ovaj je najbolji – govore grohotom se smijući.

– Hoćeš li dim – pitaju.

– Ma jok, radim!

– Čuj radi, ko danas još radi. De slikaj manastir u Žitomislićima – govori vozač koji se predstavio kao Natko Bitanga.

Fotografiram iz automobila, nema potrebe da se zaustavljamo.

– Imaš li ti para, novinaru – pita vozač.

– Imam, šta treba?

– Ništa, da idemo na pitu – govori i opet se svi smiju.

Dođosmo do Mostara. Ljubazno pitaju gdje da me ostave.

– Nemam pojma, do dopisništva „Avaza“ – odgovaram.

– To ti je niđe veze – govori Natko Bitanga i pojašnjava da se tako zove kafić kod našeg dopisništva.

Ja izađem iz auta, a oni odmah u smijeh.

– Čuvaj se, momak, ima svega. Poselamio te Natko Bitanga – dobacuju mi.

Tek tad shvatih da to nije bio Natko Bitanga, već da im je konobar u Počitelju ispričao moje muke i da su htjeli da se malo zezaju.

Mudri Salem

Već je poslije podne i žurim iz Mostara do magistrale u Sutini. Tu je lakše naći prijevoz. Tako je i bilo. Začas se zaustavlja vozač i kaže da ide do Bijelog Polja.

– Da sam znao da si novinar, ne bih ti stao, ali, hajde, kad si već tu – govori mi.

Ne razgovaramo puno. Neugodna situacija. Srećom, dođosmo do Bijelog Polja. Na proširenju još jedan stoper. Krenuo s posla kući u Jablanicu.

Stoper Salem u Bijelom Polju kod Mostara: Konkurencija na cesti

– Neće nam niko nikad stati kad nas je dvojica – konstatira mudro Salem i tješi me da ćemo do Jablanice, ako ništa, stići autobusom.

Tako i bi. Stade nam autobus. U Jablanici ću prespavati. Pala je i noć. Noću niko ne vozi stopere. A ovaj stoper nije baš ni toliko hrabar da digne prst po mrklom mraku.

U Jablanici nas je zatekla noć: Dalje se nije moglo

Nedjelja, osam ujutro. Iz Jablanice u Konjic krećem taban-fijakerom. Pa dokle dobacim. U tunelu Crnaja zaustavlja se vozač Caddyja.

Ispred tunela Klin: Iz Jablanice u Konjic smo krenuli taban-fijakerom

Alem je iz Jablanice, vozi brašno do Konjica. Ima posebnu filozofiju.

Alem iz Jablanice stao u tunelu Crnaja: Ne treba bijedi pomagati

– Bijedi ne treba pomagati, ružno je to reći. Pomogneš čovjeku, on se okrene protiv tebe – ogorčen je Alem.

U Konjicu se raziđosmo. Valja dalje do Sarajeva. Bezuspješno stopiranje dva sata. Na kraju autobus je bio jedina opcija da se dođe do Sarajeva.

Na Stupskoj petlji u Sarajevu svega 20 minuta čekanja. Do Tešnja će me povesti mirni, samozatajni vozač. No, zna šta hoće…

– Ako upališ tu kameru, odmah ćeš izaći iz vozila – uputio je upozorenje.

O čemu god da smo pokušali razgovarati, sve se svodilo na njegov zaključak – „ma, nije to ništa“. Stigosmo do Tešnja. Tu je bio i kraj naše avanture. Kolege iz redakcije bile su u pravu. Niko više nije stao stoperu pored puta. Uzalud je bilo čekati…

 

 

Autor: E. TRAKO – Avaz.ba